Недеља Светог Јована Лествичника

Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!…

Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.

Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.

Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Веронаука најчешћа питања

Вероучитељ из Београда одговара на најчешћа питања везана за веронауку

18. Питања и одговора о веронауци

1. Зашто је веронаука важна?

Религијска култура један је од темељних стубова културе и образовања уопште. Познавање великих традиционалних религија изузетно олакшава разумевање историје, филозофије, књижевности, сликарства, вајарства, архитектуре, музике, опере, балета, позоришта, филма, екологије… Образован човек не може бити онај ко не познаје своју верску традицију, као и традицију других великих религија.

2. Да ли ученици у другим европским државама имају веронауку?

Верска настава је природан и неопходан део школовања у готово свим демократским земљама (Грчкој, Русији, Немачкој, Аустрији, Шведској, Енглеској, Ирској, Данској, Белгији, Чешкој, Финској итд.)

3. Колико има верујућих људи у нашој земљи?

Последњи попис из 2002. године показује да 97% наших грађана чине верници.

4. Зашто је веронаука важна баш за ваше дете?

Поред верског образовања у ужем смислу, веронаука се бави и васпитањем детета. У школи деца стичу многа знања из разних области, али ни један предмет се директно не бави изграђивањем и оплемењивањем дечје личности. Веронаука је ту и да помогне да се лакше и лепше друже са својим вршњацима, да боље разумеју и више поштују своје родитеље, да се уче лепом понашању, да схвате значај породице, пријатељства, хуманости и љубави.

5. Како веронаука штити ваше дете?

Деца су данас изложена многим опасностима и пороцима, као што су дрога, алкохол, дуван, секте, сида… Због убрзаног начина живота и општег отуђења савремена породица, на жалост, није увек у стању да их заштити. Заштита деце од ових опасности јесте један од важних задатака веронауке и вероучитеља.

6. Како веронаука ствара хуманије друштво?

Деца ће повремено, нарочито о великим верским празницима, уколико буду желела, посећивати болесне и старе, другу болесну децу, а посебно своје другове и другарице. По потреби ће организовати и друге хуманитарне подвиге.

7. Како веронаука штити животну средину?

Стална брига веронауке и вероучитеља јесте и брига о човековој животној средини, како духовној тако и оној физичкој. Свест о духовној чистоти нашег света претходи сваком озбиљнијем бављењу екологијом. Велики мудраци често истичу да све на свету, и биљке и животиње и читава планета, чека на љубав од човека. Веронаука ће код деце развијати, поред поштовања и љубави према другим људима, и љубав према биљкама, животињама и шире – према читавом животном окружењу. Деца ће, предвођена вероучитељима, повремено предузимати и разне еколошке подухвате.

8. Како ће веронаука учинити да ваше дете заволи књигу, школу и уопште образовање?

Поред уџбеника из веронауке, веронаука ће од ове године имати и сталну лектиру, са којом ће бити снабдевене школе, а која ће се углавном састојати од по неколико књига и ЦД-а, како визуелних тако и музичких. У ову лектиру ући ће најплеменитије и најлепше странице из верске културе, књижевности, историје, филозофије, психологије као и најдуховнија дела музике, филма, сликарства… Деци ће бити понуђена дела која имају моћ да огреју душу и осветле и олакшају животни пут.

9. Како ће веронаука помоћи вашем детету да се лепо изражава?

Традиционалне цркве и верске заједнице негују вештину лепог говора, па ће тако и веронаука наставити ову племениту традицију, која може деци бити од велике користи у комуникацији са другим људима, посебно приликом јавних обраћања и наступа.

10. Да ли постоји сукоб између науке и вере?

Сукоб између науке и вере не постоји; модерна наука се све више приближава вери. Скоро 90% врхунских научника су религиозни људи. Чувени физичар Њутн је рекао: „Људи који се не баве науком погрешно схватају да научник због свог већег знања мора да не буде религиозан. Напротив, наш рад доводи нас ближе Богу“.

11. Да ли веронаука подразумева да дете мора да буде верујуће?

Не. Веронаука деци оставља пуну слободу. Она је ту да их обавести, образује и заштити. Вера подразумева слободу избора сваког појединца, али да би човек могао да буде слободан да изабере да верује, или да не верује, он мора најпре бити у ситуацији да се упозна са оним што вера поучава.

12. Да ли веронаука дели децу?

Веронаука предвиђа не само познавање своје вере и културе већ и упознавање других верских традиција, посебно оних присутних у нашој земљи. На овај начин веронаука развија толеранцију, демократију, жељу да се поштују људска права, као и права мањина у мултиетничким друштвима. Деца у мешовитим срединама имаће повремено заједнички час веронауке на коме ће се упознавати са оним вредностима које су заједничке за њихова верска учења. Тек онај који истински разуме и поштује своју верску традицију и културу у стању је да поштује и разуме и туђу верску традицију.

13. Како се оцењују и награђују ученици веронауке?

Ученици веронауке оцењују се описним оценама: истиче се, добар, задовољава. Ученици који се нарочито истакну у настави веронауке (литерарним и ликовним радовима, или у другим активностима везаним за веронауку) биће посебно награђени од Министарства вере и традиционалних цркава и верских заједница – поклоничким путовањима, новчаним наградама и књигама…

14. Ко су вероучитељи?

Вероучитељи су факултетски образовани наставници, који су завршили богословски факултет, духовну академију или неки од хуманистичких факултета, с тим да су посебно оспособљени за извођење верске наставе. Они се такође усавршавају и кроз стручне семинаре за веронауку, које организује Министарство вера и Министарство просвете, као и традиционалне цркве и верске заједнице. Међутим, поред образовања вероучитеља, Министарство вера, у сарадњи са традиционалним црквама и верским заједницама, посебну пажњу поклања личности вероучитеља, у жељи да деца поред образованог наставника у вероучитељу препознају оличене оне вредности којима веронаука учи.

15. Ко брине о веронауци?

О веронауци брине у првом реду Министарство вера, а затим и Министарство просвете. У Министарству вера Комисија за верску наставу, сачињена од стручних представника традиционалних цркава и верских заједница, као и педагога, психолога и других културних и јавних радника, брине о изради наставних програма, уџбеника, лектире, програма семинара као и о свим другим питањима везаним за овај предмет.

Веронаука је за нас најважнији предмет, зато се о њему брину два министарства.

16. Коме можете да се обратите у вези са веронауком?

Ако имате предлоге везане за план и програм веронауке, или примедбе у вези са самом наставом веронауке, обратите се вероучитељу, директору школе или Министарству вера и Министарству просвете.

17. Ко су традиционалне цркве и верске заједнице?

Право да имају наставу веронауке имају традиционалне цркве и верске заједнице, то јест, оне цркве и верске заједнице које имају историјски и законски континуитет у нашој земљи: Српска православна црква, Исламска заједница, Католичка црква, Словачка евангелистичка црква а.б., Јеврејска заједница, Реформаторска хришћанска црква и Евангелистичка црква у Србији – Војводини. Од укупног броја верујућег становништва 98% припада историјским црквама и традиционалним верским заједницама.

18. Када се одлучујете за веронауку?

За веронауку се опредељујете на почетку школске године, на родитељском састанку, у присуству вероучитеља, наставника грађанског васпитања и учитеља.

Да ли је веронаука, као неопходан мост између школе и живота, уистину савремен и насушно потребан предмет вашем детету – остављамо вама да размислите…